03. 06. 2014. 20:00h | Sponzorisani tekst| foto: Beta/AP/J.C.H., macdoctor.co.nz
Bolesti zavisnosti (narkomanija, alkoholizam, patološko kockanje) same po sebi su mucne i teške. To najbolje znaju one porodice kojima se takav problem desio. Clanovi porodice su preplavljeni osecanjima straha, besa, nemoci, sramote, poniženja, dok se kod pacijenta razvija potpuni gubitak kontrole nad životom i neodoljiva želja da se droga (alkohol) nabavi i konzumira ili odigra ”jos jedna” igra bez obzira na posledice. Ovakva agonija traje ( i pogoršava se) sve dok je bolest prisutna. Jedini nacin da se agonija zaustavi i nešto u životima promeni jeste odlazak na lecenje i samo lecenje.
Najteže je ubediti ovisnika da se leci...
Kako doci do toga presudnog momenta, t.j donošenja odluke da se krene sa lecenjem?
U klinickoj praksi bolnice Vita i u tom procesu donošenja odluke prepoznajemo odredene tipicne greške, koje su posledica nedovoljne informisanosti, razvijenih predrasuda i vec pomenutog osecanja sramote i poniženja (npr. predrasuda da to i nije bolest vec neciji izbor, da je dovoljno samo ostaviti drogue | alkohol neko vreme a ostalo ce doci samo po sebi, strah od toga šta ce reci komšije, rodbina…).
Pod svim tim utiscima, problem zavisnosti se po pravilu prvo pokušava rešiti “unutar cetri zida” molbama, nadom, ucenama, polurešenjima…U najvecem broju slucajeva takav scenario rezultira gubitkom dragocenog vremena i produbljivanjem problema. Koliko se vremena na taj nacin izgubi najbolje svedoci podatak iz klinicke prakse bolnice Vita koji pokazuje da je prosecan period izmedu prvog kontakta sa drogom i dolaska na lecenje kod naših pacijenata duzi od 10 godina. Zvuci neverovatno, ali je to realnost.
Kako pacijent gubi kontrolu nad životom, tako clanovi porodice gube uticaj nad njim i desi se dobro poznata situacija, da pacijent odbija pomoc, a porodica u tom trenutku nema dovoljno snage da to promeni.
Motivisanje pacijenta za lecenje je prvi, najznacajniji, a ujedno i najteži zadatak. Tu ne postoji "carobni štapic" ili univerzalno rešenje (svaki pacijent je prica za sebe...), ali mogu da pomognu neke cinjenice i preporuke. 
Mnogi i ne shvataju da imaju problem
Nerealno je ocekivati da ce se pacijent "samo od sebe setiti i doci na lecenje". Dolazak na lecenje je uvek neka vrsta prinude, proistekle iz lošeg telesnog stanja, pritiska porodice, okoline, nekih zakonskih posledica, itd..
U principu lecenje je za pacijenta na neki nacin "izbor manjeg zla od njegove trenutne relnosti", tako da dok god postoje "uslovi" za održavanje bolesti (finansiranje, mogucnost nabavke supstance, prihvatanje “praznih” obecanja, nedoslednost u zahtevima,…) pacijent ce izbegavati lecenje.
Bilo bi dobro da se, osim clanova porodice, i drugi ljudi koji imaju uticaj na pacijenta (ako ih ima...) ukljuce u njegovo motivisanje i da svi oni imaju jedinstven i kontinuiran zahtev "kreni sa lecenjem!".
Ne treba zaboraviti i to da je motivisanje pacijenta u sustini jedan proces koji se najcešce ne završava sa jednim razgovorom ili pokušajem. Važno je da se ne odustaje, da se bude dosledan i da ukoliko se dobije pristanak pacijenta zbog kolebljivosti motivacije, sa lecenjem treba kreneti bez odlaganja.
Zbog znacaja jedne ovakve odluke, bolnica Vita, nudi mogucnost besplatnog savetovanja kako motivisati pacijenta za lecenje clanovima porodice i svim zainteresovanima, putem telefona, e-maila ili licnog dolaska u bolnicu.
