03. 06. 2014. 20:00h | Sponzorisani tekst| foto: Beta/AP/J.C.H., macdoctor.co.nz
Bolesti zavisnosti (narkomanija, alkoholizam, patološko kockanje) same po sebi su mučne i teške. To najbolje znaju one porodice kojima se takav problem desio. Članovi porodice su preplavljeni osećanjima straha, besa, nemoći, sramote, poniženja, dok se kod pacijenta razvija potpuni gubitak kontrole nad životom i neodoljiva želja da se droga (alkohol) nabavi i konzumira ili odigra ”jos jedna” igra bez obzira na posledice. Ovakva agonija traje ( i pogoršava se) sve dok je bolest prisutna. Jedini način da se agonija zaustavi i nešto u životima promeni jeste odlazak na lečenje i samo lečenje.
Najteže je ubediti ovisnika da se leči...
Kako doći do toga presudnog momenta, t.j donošenja odluke da se krene sa lečenjem?
U klinickoj praksi bolnice Vita i u tom procesu donošenja odluke prepoznajemo određene tipične greške, koje su posledica nedovoljne informisanosti, razvijenih predrasuda i već pomenutog osećanja sramote i poniženja (npr. predrasuda da to i nije bolest već nečiji izbor, da je dovoljno samo ostaviti drogue | alkohol neko vreme a ostalo će doći samo po sebi, strah od toga šta će reći komšije, rodbina…).
Pod svim tim utiscima, problem zavisnosti se po pravilu prvo pokušava rešiti “unutar četri zida” molbama, nadom, ucenama, polurešenjima…U najvećem broju slučajeva takav scenario rezultira gubitkom dragocenog vremena i produbljivanjem problema. Koliko se vremena na taj način izgubi najbolje svedoči podatak iz kliničke prakse bolnice Vita koji pokazuje da je prosečan period između prvog kontakta sa drogom i dolaska na lečenje kod naših pacijenata duzi od 10 godina. Zvuči neverovatno, ali je to realnost.
Kako pacijent gubi kontrolu nad životom, tako članovi porodice gube uticaj nad njim i desi se dobro poznata situacija, da pacijent odbija pomoć, a porodica u tom trenutku nema dovoljno snage da to promeni.
Motivisanje pacijenta za lečenje je prvi, najznačajniji, a ujedno i najteži zadatak. Tu ne postoji "čarobni štapić" ili univerzalno rešenje (svaki pacijent je priča za sebe...), ali mogu da pomognu neke činjenice i preporuke. 
Mnogi i ne shvataju da imaju problem
Nerealno je očekivati da će se pacijent "samo od sebe setiti i doći na lečenje". Dolazak na lečenje je uvek neka vrsta prinude, proistekle iz lošeg telesnog stanja, pritiska porodice, okoline, nekih zakonskih posledica, itd..
U principu lečenje je za pacijenta na neki način "izbor manjeg zla od njegove trenutne relnosti", tako da dok god postoje "uslovi" za održavanje bolesti (finansiranje, mogućnost nabavke supstance, prihvatanje “praznih” obećanja, nedoslednost u zahtevima,…) pacijent će izbegavati lečenje.
Bilo bi dobro da se, osim članova porodice, i drugi ljudi koji imaju uticaj na pacijenta (ako ih ima...) uključe u njegovo motivisanje i da svi oni imaju jedinstven i kontinuiran zahtev "kreni sa lečenjem!".
Ne treba zaboraviti i to da je motivisanje pacijenta u sustini jedan proces koji se najčešće ne završava sa jednim razgovorom ili pokušajem. Važno je da se ne odustaje, da se bude dosledan i da ukoliko se dobije pristanak pacijenta zbog kolebljivosti motivacije, sa lečenjem treba kreneti bez odlaganja.
Zbog značaja jedne ovakve odluke, bolnica Vita, nudi mogućnost besplatnog savetovanja kako motivisati pacijenta za lečenje članovima porodice i svim zainteresovanima, putem telefona, e-maila ili ličnog dolaska u bolnicu.
