LONDON - Novo istraživanje pokazalo je da kod većine muškaraca koji boluju od raka prostate nije potrebno hitno lečenje, jer je mala verovatnoća da bolest postane agresivna.
Naučnici Univerziteta u Liverpulu proučavali su više od 500 pacijenata s rakom prostate i u članku objavljenom u časopisu "British Journal of Cancer" napisali su da gotovo dve trećine bolesnika nije trebalo hitno lečiti.
Više od 60 odsto pacijenata uključenih u istraživanje nije imalo protein Hsp-27 koji upućuje na brzinu napretka bolesti.
Umesto da primaju lekove ili da idu na operaciju, takve pacijente trebalo bi pomno pratiti i lečiti samo ako bolest napreduje u suprotnom ne.
Profesor Kris Foster kaže da "protein ili biomarker koji smo otkrili daje podatke o tome hoće li bolest napredovati" i dodaje da u većini slučajeva taj marker nije prisutan te da zbog toga pacijente ne treba lečiti da bi mogli normalno da žive.
Rak prostate maligni je tumor od kojeg boluje veliki broj muškaraca starijih od 50 godina, a učestalost obolevanja se povećava iz godine u godinu, tako da u proseku svaki drugi muškarac stariji od 70 godina ima histološki nalaz karcinoma prostate.Otvorena operativna metoda je klasična operacija, gde hirurg direktno gleda šta radi. Prilikom operacije se naročita pažnja poklanja očuvanju nerava koji su odgovorni za erekciju penisa i kontrolu mokrenja. Uprkos svoj pažnji, očekuje se da će do 40% bolesnika izgubiti erekciju i da će oko 3-5% bolesnika imati problema sa nekontrolisanim mokrenjem različitog stepena. Neposredno posle vađenja katetera, svi bolesnici će prvih nekoliko dana ili nedelja nekontrolisano gubiti mokraću usled nedovoljne kompetentnosti mišića sfinktera bešike (mišić koji je odgovoran za pražnjenje moraćne bešike kada mi to želimo). Operacija obično traje oko sat i po do dva sata. Bolesnik odlazi kući iz bolnice posle 4-6 dana. Smatra se da je bolesnik spreman da se vrati svojim uobičajenim aktivnostima posle dva meseca.
Ukoliko je bolesnik stariji od 70 godina ili pak nije pristalica operativnog lečenja – predlaže mu seradioterapija (terapija zračenjem), koju određuje lekar onkolog. Ova terapija se određuje za svakog bolesnika pojedinačno. Obično se zračna terapija izvodi u 30 seansi u trajanju od šest nedelja. Bolesnici ovu terapiju dobro podnose i dolaze na redovnu kontrolu, u početku posle tri meseca, a kasnije posle šest meseci i godinu dana. Prati se nivo PSA u krvi, na osnovu čega se zaključuje da li postoji neka tumorska aktivnost.
Osim spoljne radiacione terapije, postoji i takozvana brahiterapija, koja se sastoji u tome što se specijalne radioaktivne igle ubacuju direktno u prostatu (oko 96 igala) i direktnim delovanjem na prostatu dovode do uništenja malignih ćelija u prostati.
Ova metoda se koristi kod bolesnika koji imaju veoma rani stadijum raka prostate sa Glisonovom klasifikacijom do 6 (3+3), a rezultati su vrlo ohrabrujući.
Lečenje raka prostate zavisi od stadijuma bolesti i Glisonove klasifikacije.
Ukoliko je tumor stadijuma T1c i Glisonove klasifikacije 5 (3+2) ili 6 (3+3), tu se obično ne radi ništa, samo se čeka. Pošto se radi o vrlo rano otkrivenom raku prostate, bolesnik se posmatra i prati: poziva se na kontrole svakih šest meseci i kontroliše mu se nivo prostatičnog specifičnog antigena (PSA) u krvi. PSA analiza je nezamenljiva u praćenju razvoja raka prostate.
Pošto je rak prostate, generalno, sporo rastući rak – imamo dovoljno vremena da terapijski reagujemo. Takođe, ne možemo sa sigurnošću reći koliko je potrebno vremena da se takav rak razvije. Mnogi ljudi koji imaju rak prostate umreće s rakom prostate, ali ne od raka prostate!
Na osnovu dinamike porasta PSA u krvi i godišta bolesnika – određuje se i vrsta terapije. Ukoliko je bolesnik starosti do 70 godina života i ima stadijum bolesti T1c ili T2a, T2b, a klasifikaciju po Glisonu do 7 (3+4) – predlaže mu se hirurško lečenje, tzv. radikalna prostatektomija, gde se operativno odstrani cela prostata sa svojom kapsulom i semene kesice. Radikalna operacija radi se da bi se otklonila mogućnost zaostajanja malignih ćelija u okolnom tkivu. Operacija je rutinska, ali spada u veće operativne zahvate. Može da se radi laparoskopski, specijalnim instrumentima koji se ubacuju kroz tri ili četiri otvora (rupe) na prednjem trbušnom zidu, a TV kamerom hirurg sve gleda na TV monitoru. Za tu operativnu tehniku potrebna je posebna obuka. Operacija traje najčešće nešto preko dva sata i prednost ove metode lečenja je u tome što se bolesnik brže vraća u normalne životne tokove, tj. postoperativni tok kraće traje, jer je došlo da manjeg oštećenja okolnog tkiva.
